Mirko Sebić: Gdje je mjesto koje će se našim zvati

Piše Zoran Gashi

U novoj, drugoj, knjizi (prva je „Hotel Panonija“, Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2007) intrigantnog naslova i još zagonetnijeg podnaslova: Manifesti ravnice, sonata o prekoračenju, novosadski pisac, novinar i istraživač medija Mirko Sebić, (glavni urednik sad već kultnog časopisa za vojvođansku kulturu Nova misao), donosi nam tekstualni korpus koji se kreće po čudnoj margini eseja i filozofske rasprave. Dva su stožerna motiva ove zanimljive knjige: prekoračenje ili promena i ravnica ili mišljenje koje nema nametnute hijerarhije. Podnaslov Sonata o prekoračenju kojem autor, da bi ostao u krilu muzičke metaforike, dodaje odrednicu Quasi una fantasia, skoro jedna fantazija, svedoči o stvaralačkom principu koji hoće da se drži razvijanja motiva i preplitanja melodija sličnog onom u kompozitorskoj tehnici muzičke fantazije.

Ključ za čitanje

U knjizi pod nazivom „Manifesti ravnice“ autor nam, u brižljivo koncipiranom redosledu, podastire 14 tekstova koji su podeljeni u četiri međusobno zavisne celine. Prvi deo, koji nosi naslov Prekoračenje, predstavlja neku vrstu konceptualnog uvoda i poetskog ključa za čitanje ostalih tekstova i bavi se zapravo načinom i mogućnošću prevrednovanja i preobražavanja stvari pomoću stvaralačkih energija. Otud se u ovom delu pojedini tekstovi obraćaju nemačkom misliocu Valteru Benjaminu, novosadskoj spisateljici Juditi Šalgo, rečima Svetog Pavla, filozofu Alanu Badijuu, italijanskom književniku i reditelju Pjeru Paolu Pazoliniju itd. Ovaj deo zaključuju dva duža tekstualna priloga: „Reči (o) ljubavi“ i „Pohvala Ljubavi“, koji predstavljaju na osobenoj filozofiji utemeljeno promišljanje transgresivne moći ljubavi.

Drugi deo nosi naslov „Manifesti“, niz je to od osam nenaslovljenih (samo numerički označenih) tekstova od kojih se svaki bavi utemeljenjem topofilozofije Ravnice. Ovo je pokušaj autora da, oslanjajući se na različite koncepte, osmisli i naznači Ravnicu kao utemeljujući princip drugačijeg mišljenja i sagledavanja stvari. Tekstovi predstavljaju nesistematičnu ali konzistentnu misao o ravnici kao o izvoru drugačijeg sagledavanja i doživljavanja sveta, oni pokušavaju da ukažu na neke prisutne ali nevidljive mogućnosti mišljenja i stvaranja. Napominjem da se ovde ne radi o tekstovima koji se monografski bave nekim autorima ili delima, iako polaze od mnogih značajnih i zanimljivih fenomena koji se vezuju za panonsko podneblje.

Naša mjesta

Treći deo nosi naziv „Naša mesta“ i čini ga samo jedan esej pod nazivom „Sećanja koja preobražavaju“. Ovo je zaključni tekst koji rečeno u prethodnim poglavljima hoće misaono da utemelji, baveći se jednim pojmom, platonovskim pojmom Khore. Za sam kraj, kao izvesno kondenzovano ponavljanje već razvijanih motiva, ostao je jedan tekst u poglavlju „Ponavljanje“ pod nazivom  „Gradovi su već sećanja“.

Ali, o kojoj to Ravnici i o kom to Prekoračenju piše autor u ovoj knjizi? To svakako nije puka geografsko- kulturološka odrednica prostora, ne radi se ovde ni o kakvoj antropologiji ili etnologiji ravničarskih predela, nema tu žanr-slika i prizora iz ravnice. Uostalom, evo kako autor u jednom od brojnih odgovora varira tu temu: „Ravnica tako u prvom koraku našeg nemogućeg opipavanja postaje i nemoguće mesto. Mesto odsustva, gubitka, neko malo mesto, mesto koje nije primarno, koje je nepovlašćeno. Zapravo, ona je na neki način u početku paradoksalno mesto, mesto koje dolazi pre prostora, pre koordinata koje omogućavaju svaku protežnost.“

Figura želje

A šta je Prekoračenje? Ono svakako nije puka socijalna kategorija prestupa, reč je o figuri želje, reč je o nečemu odsutnom što bi trebalo da bude prisutno, ali nije. Otud i melanholično nostalgični štimung ovih tekstova. Nedostatak tera na pisanje, kako bi to rekao Mišel de Serto, neprestano ispisivanje geografije zemlje koja ne postoji, od koje smo daleko, ali u čežnji tako blizu. Zato se ova knjiga ne obraća samo panoncima i ravničarima, već svima koji svoju vlastitu geografiju, svoju zavičajnost, melanholično osećaju kao odsustvo vlastitog mesta. I zato su poslednje reči u ovoj knjizi zapravo citat jednog grafita sa zidova Sorbone iz 1968. godine, koji glasi: „Budimo realni, tražimo nemoguće.“

Kretanje ka dugom

U svih 14 poglavlja ove neobične knjige primetan je osoben autorski stil koji osciluje između poetskog i filozofskog diskursa i suvereno vlada širokim spektrom literarnih predložaka različitih žanrova. U neku ruku, ovo je neobičan esejistički nastup jer se razlikuje od eseja u danas preovlađujućoj stilskoj formi, od onih tvorevina koji literarno i stilsko pretpostavljaju refleksivnom. Isto tako, iako su pojedini tekstovi pisani sa visokim zahtevima poznavanja filozofske i teorijske literature, autor izbegava da ih zatvori u kruti akademski okvir i tako im pomaže da ostanu dopadljivi i čitljivi. Očigledno, radi se o svesnom poetičkom naporu da se ostane izvan ovih stilsko- žanrovskih okvira, a odgovor na pitanje zašto je to tako mogla bi nam dati misao iz prethodne autorove knjige („Hotel Panonija“): „Potreban nam je alternativni medijski prostor. Potrebno nam je pisanje kao udisaj i izdisaj, ravnomerno i potpuno obično kretanje ka Drugom. Pisanje kao molitva, ne pisanje kao produkcija ili reprodukcija. Narod pismenih koji se moli pišući sasvim obična ali lepa pisma.“ (str.206)

Iskreno se nadam da će mnogi u redovima knjige „Manifesti ravnice“ upravo otkriti taj suptilni, tihi ali čvrsti glas koji poziva na promenu.

Autor je književnik i likovni umjetnik iz Novog Sada

Objavljeno: pon, 03. mar, 2014.