Neoplanta, grad obećan i proklet

 

Autor: Zlatko Paković

„Neoplanta, Novi Sad, Újvidék, Neusatz. Grad u južnom delu Panonske nizije, na levoj obali Dunava. Pisani dokumenti ga 1213. godine pominju pod imenom Petro de Wardo. Godine 1748. dobija status slobodnog kraljevskog grada od Marije Terezije koja je, u ediktu koji je tim povodom izdala, napisala da se grad zove Neoplanta, a da ga svaka tamošnja nacija naziva na svom jeziku.

 

Trijanonskim mirovnim ugovorima 1920. godine, Novi Sad je pripojen Jugoslaviji. Između 1941. i 1944. pripadao je Mađarskoj. Godine 1942, od 20. do 23. januara, mađarska vojska je u Bačkoj izvela masovna ubistva na etničkoj osnovi, procenjuje se da je broj žrtava ovog pokolja između 3300 i 3800 osoba jevrejske i srpske nacionalnosti. Samo u Novom Sadu bilo je 879 žrtava. U zimu između 1944. i 1945. godine, partizanske jedinice su pod rukovodstvom komande Vojnog okruga za Banat, Bačku i Baranju, i uz asistenciju Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA), saterale u logore više desetina hiljada Mađara i Nemaca i počinile masovna ubistva. Nemci su internirani iz Vojvodine, pa tako i iz grada Novog Sada. Procene broja žrtava variraju, zvaničnih podataka nema.”

Tako glasi jedna od prvih fusnota u romanu Lasla Vegela “Neoplanta ili obećana zemlja”, koji će, u prevodu Arpada Vicka s mađarskog, uskoro biti objavljen i na srpskom jeziku (Akademska kuća, Novi Sad). Ta beleška, u zavisnosti od onog koji je izgovara, naime, od njegove nacionalnosti i odnosa prema trenutnoj vojnoj ili mirnodopskoj upravi u gradu, pojavljuje se u nekoliko varijacija i u glavnom tekstu romana, sve sa Marijom Terezijom, svojom središnjom figurom, svojim centralnim spomenikom, da negde pred kraj knjige, dobije svoj komični oblik, u površno napabirčenom engleskom jeziku koji izgovara jedna od dve glavne ličnosti, jedan od dvojice naratora, tačnije, glavni i najuticajniji sabesednik naratorov – Laza Pavletić, fijakerista novosadski, neoplantski, vozeći jednu od svojih poslednjih tura pred penzijom.

Taj citat o multikulturalnoj, multikonfesionalnoj, multinacionalnoj varoši, u kojoj se spajaju i razdvajaju Balkan i Srednja Evropa, pojavljuje se kao lajtmotiv i u istoimenoj pozorišnoj predstavi Andraša Urbana, režiranoj u Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz, prema Vegelovom romanu i dramatizaciji Kate Đarmati, takođe, u različitim situacijama, kad god Grad pohode vojske koje su za jedne oslobodilačke, a za druge životno ugrožavajuće – mađarski honvedi ili jugoslovenski partizani, obasuti cvećem dok prolaze glavnim bulevarom i pozdravljeni svečanim besedama na centralnom gradskom trgu, na mađarskom ili srpskom jeziku, ili dok na stratište, pod dunavski februarski led, odvode Srbe, Jevreje i Rome, a Mađare i Nemce, potom, pod strnjiku ukraj katoličkog groblja, da bi se, na samom kraju predstave, pred nama pojavio i lik same carice i kraljice Marije Terezije, koji igra Silvia Križan, u haljini od banknota. Njoj, od koje Novi Sad ishodi maltene kao Atina iz Zevsove glavudže, a pošto izgovori svoje znamenito slovo kojim daruje milost slobodnog kraljevskog grada toj višeimenoj varoši što je na latinskom naziva Neoplanta (no za masnu svotu forinti koju su prikupili meštani, poglavito Nemci, Mađari, Jevreji i Srbi), preko usta će biti zalepljena novčanicu od dve stotine evra, kao što se lepi na čelo kafanskog primaša ili tura u brusthalter nekoj starleti ili sponzoruši, istim onim gestom kojim se vezuju usta da ne svedoče o onom što su čula, ili oči – da žrtva ne gleda smrti u lice.

Već iz sadržaja fusnote koja kao da je prepisana iz nekog bedekera, jasno se vidi da je posredi urbano mesto u kojem glavnu reč vode nacije, a ne osobe. Parafrazirajući, danas potresno zaboravljenu, znamenitu frazu Karla Marksa o svetskoj istoriji kao istoriji klasnih borbi, ovde možemo reći da je istorija Neoplante, tako kako nam je predočavaju Vegel Laslo i Urban Andraš, zapravo istorija permanentog nacionalnog sukobljavanja, u kojem pojedinci padaju i uzdižu se, tragaju za istinom i lažu sebe i druge, žive i umiru, ubijaju i bivaju ubijeni, kao neumitni pripadnici rodova i vrsta, među kojima stoji ambis i kad je sloga. “Pre ili kasnije moramo se suočiti s činjenicom da nas i od naboljeg prijatelja deli provalija koju nije moguće preskočiti”, piše Vegel, čijim „gradom romanom”, čijom Neoplantom, zemljom obećanom i zemljom prokletom, defiluju usamljenici skloni depresiji, melanholici koje euforija spopadne samo kad osete vrelinu krda, jer se tu temperatura naglo diže na obećanje osvete i žrtve – dok se jednima krv ledi u žilama, drugima vri. Palićemo i mi vaše crkve i u njima pojiti svoje konje, lokaćemo iz vaših lobanja i silovati vaše žene, ljuto poput košave, kao što ste i vi harali, ali, mi ćemo, uz to, ovom gradu i ovom delu sveta doneti kulturu i civilizaciju, stari sjaj Habzburgovaca ili zlata drevne Vizantije! Mi, to sveto mi! Eto, to Mi je ovde svako ono ja.

Reč je, dakle, o onom istinski odvratnom u svetu, u gradu, među ljudima, o kolektivnom identitetu koji se na čoveka strovaljuje i pre njegovog rođenja, dok je još u utrobi majke, dok je još u primisli svog pretka, kao gotova stvar, kao formirano lice jedne i jedinstvene nacije kojoj je svaka ličnost degeneracija, a svaka različitost – nepotrebni luksuz! A čovek se rađa tek kad počinje da se iskobeljava iz ovog kolektivnog identiteta. Mudro je i hrabro o tome govorio pred smrt Milan Kangrga, vapeći da Hrvat – to još nije čovek! Mađar, Srbin, Jevrejin, Rom, to još nije čovek, to je niži stepen postojanja bez egzistencije, koja je svojstvo isključivo personalno! „Ukočena, prestravljena masa jedva čeka da bude pokorena, jer ne ume da živi, već samo da sanja, a sanja uvek o tome kako nailaze novi varvari kojima će se prepustiti, podati“, piše Vegel. Takođe i ovo: „Obeležen sam i nosim na sebi beleg, uprkos svojoj volji.“

„Neoplanta“, i roman i pozorišna predstava, svojevrsna je razglednica iz pakla, ali sa epilogom koji ukazuje na to da ovaj grad, kojeg „svaka tamošnja nacija naziva na svom jeziku“, ipak, može biti obećana zemlja, kao i svaka druga. No, postoje izvesne, ne male, razlike između istoimenog književnog i pozorišnog dela.

Kod Vegela, posredi je, kako sam kaže, „mali egzotični svet čiji su stanovnici isto tako smešni, koliko su i opasni“; kod Urbana, malo šta je ostalo od ove smešne strane. Tu, na pozornici, čitava istorija neoplantskih sukoba dobija stameni oblik honvedskog egzercira na vojnom vežbalištu ili akcije na samom frontu, da povremeno, ali neretko, prelazi u vidove nekadašnjih sletskih vežbi u socijalističkoj Jugoslaviji. Kod Vegela, sve to, ipak, ima nešto umekšanije crte i sagledava se u obrisima, kao kroz sfumato koji su nanele naslage vremena. Kod Urbana, prošlost izbija kao sadašnjost i predstavlja nam se iz jezive blizine – u prostoru, sve bliže i bliže što je u vremenu udaljenija. To je ona prošlost koja preti poput vampira, jer je nikada nismo sahranili po svim pravilima ukopa mrtvih ostataka, pa nastavlčja živi življe od života.

Iz razlike ovih prosedea izbija i razlika u ideološkim pogledima. Dok kod Vegela, čiji junaci, osim što mogu biti opasni, mogu, u zavisnosti od situacije, biti i smešni, ipak, postoji jedna nostalgično restaurativna nit koja se odnosi na socijalističku prošlost grada i zemlje, kod tri decenije mlađeg Urbana, ova je prošlost stavljena u istu negativnu ravan totalitarizma kao i, na primer, onaj deset puta kraći period pod mađarskim fašistima Hortija Mikeša.

Vegel ne zaboravlja da napomene da „s onim čega smo se u socijalizmu stideli, time se danas hvalimo i ponosimo“, niti prelazi preko činjenice da su u socijalizmu i radnici odlazili na zasluženi godišnji odmor na more, a ne samo gospoda, niti, pak, prećutkuje da smo, povratkom na kapitalizam, „slagali sami sebe“ i da se svi naglo pretvaramo u licemere. Kod Urbana, nema pomena o ovoj klasnoj suprotstavljenosti koja se danas sve više zaoštrava. Vegel čak i „Jogurt revoluciju“ vidi u tom ključu restauracije kapitalizma: „Odzvonilo je socijalizmu, deru se bivše komunjare, i mašu nacionalnim zastavama (...) komunisti dok nose u banke krvave svežnjeve banknota. Smrt jednakosti, sloboda kapitalu, uvežbavaju lekciju koju će, jednog dana, pretočiti u zakon. Banke peru krvave mrlje, komunisti mogu da odahnu, Bože, uzdišu, zaista majstorski uvodimo kapitalizam, ponavljaju ponosito i spuštaju se na udobne, građanske, bidermajer stolice i prihvataju se srebrnog pribora za jelo. Živo gestikuliraju, mašu srebrnom viljuškom, srebrnim nožem žustro probadaju vazduh. Sve će biti u redu, izjavljuju intelektualci. Najgrlatiji su univerzitetski profesori koji, napustivši amfiteatre, na trgovima urlaju zahtevajući kapitalizam – odmah. U znak zahvalnosti dobijaju titulu profesora emeritusa.“

U predstavi, dakle, izostaje ova jasna i razgovetna, vegelovska kritika kapitala, kojom se autor pokazuje kao lucidni hroničar vremena, ovde i sada. Samim tim, razlikuju se i epilozi. Dok se u romanu mogućnost obećane zemlje vidi pre svega u ličnom traženju oproštaja za grehe, nacionalističke i, danas, lihvarsko-kapitalističke, u predstavi to rešenje predstavlja radikalni rez ne samo sa nacionalističkom retorikom i postojanjem, jer je ona koren svakog zla, nego i sa ukupnom prošlošću.

Stoga, dok se roman završava metaforički, činom pokajanja junaka koji, iako pravoslavac, želi da bude sahranjen na katoličkom groblju, na kojem je bio primoran da ubije svoje najbolje prijatelje – a to ne bi učinio da ga oni nisu molili da izvrši egzekuciju, jer će tako barem spasiti sopstveni život – predstava se završava svojevrsnim rok-koncertom koji okluplja na istom mestu i u istom duhu mlade ljude, bez obzira na njihovu nacionalnost, jer su im podjednaka ne samo interesovanja nego i želje.

Jednom rečju, Novi Sad, Újvidék, dobio je i grad-roman i grad-predstavu kakvu danas nema nijedna druga varoš.

 

Nova izdanja

  teorija_komunikativnog_deolovanja_korica_i  rekvijem_korica

  kolumbovo_jaje_korica  put_u_juce_korice

  dzihad_i_smrt_korice  blaze_pesme_korice

  o_mitovima_u_psihologiji_korice  od_budima_korice

  zakopano_ogledalo_korice  martirologijum_korica

  kako_su_ziveli_vizantijci_korice  siroka_vrata_korice

  rusija_zapad_korica  besede_o_ruskoj_kulturi_korice

  kavaljer_svetog_duha_korice  snezna_linija_korice

  isceliti_zive_korice  busola_korice

  religija_i_drustvo_korice  za_sporazum_korice

  balkanska_lepotica_korice  tit_korica

  2084_korica  da_se_ne_izgubis_u_kraju_korice

  globalna_nejednakost_korica velika_podela_korica

  popravljac_ogledala_korica  metafizika_prirode_korice

Video-arhiva

Jurij Lotman:
Besede o ruskoj kulturi
Iz emisije "Kulturni dnevnik",
emitovane na RTS-u 1,
sreda, 9. avgust 2017,
pripremila Vojka Pajkić Đorđević.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Matijas Enar: romani Zona i Busola
Iz emisije "Savremeni svetski pisci",
emitovane na RTS-u 2,
sreda, 2. novembar 2016,
urednik i autor  Neda Valčić Lazović.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Patrik Modijano:
Izabrana dela Patrika Modijana

Iz emisije "Metropolis",
emitovane na RTS-u 2,
četvrtak, 4. decembar 2014,
urednik Neda Valčić Lazović,
o romanima Patrika Modijana
govori Mića Vujičić.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Mario Liguori:
Sedam jesenjih priča
Iz emisije "Ćirilica",
emitovane na TV "Happy",
ponedeljak, 7. 4. 2014,
autor i voditelj: Milomir Marić.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Mario Liguori:
Sedam jesenjih priča
Iz emisije "Folder kultura",
emitovane na RTV-u 1,
13. februara 2014,
autorka: Nada Zorić.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Mario Liguori:
Sedam jesenjih priča
Iz emisije "Kulturni dnevnik",
emitovane na RTS-u 1,
urednice: Neda Valčić Lazović
i Marija Miljević Rajšić,
voditeljka: Irina Ivić.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Mario Liguori:
Sedam jesenjih priča,
Iz emisije "Nivo 23",
emitovane na Studiju B,
27. januara 2014,
autor Velja Pavlović.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Mirko Magarašević:
Srpska kritička poezija,
Iz emisije "Beokult",
emitovane na RTS-u 2,
13. novembra 2013,
urednica Marija Nenezić.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Mirko Magarašević:
Turska pisma,
Iz emisije "Nivo 23",
emitovane na Studiju B, 3. 12. 2012,
autor Velja Pavlović.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Žaneta Đukić Perišić:
Pisac i priča. Stvaralačka
biografija
Ive Andrića
Iz emisije "Vilimon u 5", emitovane
na Studiju B, autor: Biljana Vilimon
Isečak možete pogledati ovde...

 

Žaneta Đukić Perišić:
Pisac i priča. Stvaralačka
biografija Ive Andrića

Iz emisije "Savremeno tumačenje
srpske istorije"emitovane na
Drugom programu RTS-a,
4. marta 2013. u 22.55,
urednik Nevena Todorović.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Elizabet Rudinesko:
Porodica u rasulu

Iz emisije „Metropolis”
emitovane na
Drugom programu RTS
7. marta 2013. u 20.30 h,
autor Nada Blagojević.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Mira Popović: Harmonija
Iz emisije „Metropolis”
emitovane na
Drugom programu RTS
13. 09. 2012. u 20.30 h.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Isak Njutn: Matematički principi
prirodne filozofije

Iz emisije „Dijalog kultura”
emitovane na
RTV - Radio Novi Sad; 12. 08. 2012.
Sa Milicom Pavkov Hrvojević
razgovarala Drenka Dobrosavljević,
autorka i urednica emisije
Isečak možete pogledati ovde...

 

Slavoj Žižek:
U odbranu izgu
bljenih stvari
Iz emisije Metropolis, RTS, autor
Nada Blagojević, 15. 12. 2011.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Bojana Stojanović Pantović:
Rasponi modernizma

Iz emisije Vavilon, RTS, 25. 10. 2011.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Otfrid Hefe:
Umijeće življenja i moral

Iz emisije Metropolis, RTS,
autor Nada Blagojević, 21. 07. 2011.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Sa predavanja Borisa Sirilnika
(Boris Cyrulnik), Beograd 2011.
Intervju vodila Nada Blagojević za
emisiju "Filozofski vrtovi" RTS-a.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Slavoj Žižek:
Ispitivanje realnog
Novi Sad, 21. 3. 2008.
Isečak možete pogledati ovde...

Audio-arhiva

audio_rack

 

Bualem Sansal: "2084. Kraj sveta"
Iz emisije "Čitač",
emitovane na Radio Beogradu  2,
utorak, 9. maj 2017,
urednik i autor  Dragana Kovačević
Isečak možete poslušati ovde...

 

Mirko Magarašević: “Antologija srpske erotske poezije”
Iz emisije "Klub 2",
emitovane na Radio Beogradu 2,
ponedeljak, 8. maj 2017,
emisiju vodi urednica Meliha Pravdić.
Isečak možete poslušati  ovde...

 

Toma Piketi:
Kapital u XXI veku
Iz emisije "Dijalog kultura",
emitovane na RTV-u,
nedelja, 1. 4. 2015,
autor i urednik: Drenka Dobrosavljević.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Zoran Kovačević:
Susret i sukob sa naukom
Iz emisije "Dijalog kultura", II deo
emitovane na RTV-u,
nedelja, 11. 01. 2014,
autor i urednik: Drenka Dobrosavljević.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Zoran Kovačević:
Susret i sukob sa naukom
Iz emisije "Dijalog kultura", I deo
emitovane na RTV-u,
nedelja, 28. 12. 2014,
autor i urednik: Drenka Dobrosavljević.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Dalibor Petrović:
Društvenost u doba interneta
Iz emisije "Dijalog kultura", I deo,
emitovane na RTV-u,
nedelja, 5. 10. 2014.
autor i voditelj: Drenka Dobrosavljević.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Dalibor Petrović:
Društvenost u doba interneta
Iz emisije "Dijalog kultura", II deo,
emitovane na RTV-u,
nedelja, 19. 10. 2014.
autor i voditelj: Drenka Dobrosavljević.
Isečak možete pogledati ovde...

 

Nebojša Majstorović:
Korupcija. Uzroci,
ekspanzija i intervencija

Iz emisije "Dijalog kultura"
emitovane na RTV-u 2. februara 2014.
Sa Nebojšom Majstorovićem
razgovarala Drenka Dobrosavljević,
autorka i urednica emisije.
Isečak možete čuti ovde...

 

Nataša Polovina: Topos putovanja
u srpskim biografijama XIII veka,
iz emisije „Kod dva bela goluba”
emitovane na Prvom programu RB
25. 02. 2011. u 20 h.
Isečak možete čuti ovde...

 

Mileta Jakšić: Iz moje beležnice,
iz emisije „Kod dva bela goluba”
emitovane na Prvom programu RB
29. 10. 2010. u 20 h.
Isečak možete čuti ovde...

 

Milan Savić: Prilike
iz moga života,
iz emisije „Kod dva bela goluba”
emitovane na Prvom programu RB
06. 10. 2010. u 20 h.
Isečak možete čuti ovde...

 

Katarina Šturceneger: Srbija u
Evropskom ratu 1914-1915,
iz emisije „Kod dva bela goluba”
emitovane na Prvom programu RB
02. 07. 2010. u 20 h.
Isečak možete čuti ovde...

 

Svetlana Tomin: Knjigoljubive
žene srpskog srednjeg veka,
iz emisije „Kod dva bela goluba”
emitovane na Prvom programu RB
12. 05. 2010. u 20 h.
Isečak možete čuti ovde...