Boris Sirilnik: O telu i duši, Boris Sirilnik: Autobiografija jednog strašila

Kada želi da bude srećan, čovek ne sme po svaku cenu izbegavati nesreću. Bolje bi bilo da pokuša da je nekako savlada – napisao je u knjizi „O telu i duši” čuveni francuski neuropsihijatar, psiholog i etolog Boris Sirilnik.

U ovoj kratkoj sentenci on je sažeo bit borbe za bolje sutra svakog od nas, i poručio da je i posle velikih trauma i te kako moguće izgraditi ličnost, makar taj proces kretao ponovo od nule.

Francuski naučnik gostovao je u četvrtak i petak u Beogradu i Novom Sadu gde je održao veoma posećena predavanja pod nazivom „O telu i duši”, a za „Dnevnik” priča o prevazilaženju trauma, „rezilijenciji” – pojmu za čiji je teorijski razvoj zaslužan – te o Balkanu koji je uvek iznova pogodan da svojoj deci nametne strahote od kojih čitave generacije ne mogu da se oporave.

– Rezilijencija je novi razvoj ličnosti nakon doživljene teške traume – strpljivo ponavlja Sirilnik definiciju koju je izgovorio stotine hiljada puta do sada. Ta nauka, priča naš sagovornik, kreće se između neurologije, teorije o emocijama, psihologije i nauka koje se bave porodičnim i društvenim okruženjem, a sve u cilju da se traumatizovanim osobama vrati vera u život te da im se omogući da se još jednom, iznova, oforme kao funkcionalne ličnosti.

Teške traume i lične tragedije događaju se svugde u svetu i njima su, obavezno, najpodložnija deca. Sudbina velikog broja najmlađih, koji su preživeli ratne strahote na Balkanu, zavisi upravo od snage da nesreću prevaziđu i nastave život. Sirilnik kaže da je Balkan takvo područje na kojem se strahote i traume događaju oduvek, a ne samo u proteklih dvadeset godina.

– Mladi su skloni da na ovaj problem gledaju kroz nekoliko poslednjih ratova, ali on postoji već jako dugo. Kao i sve države koje se nalaze na raskršćima i balkanske su mnogo propatile zbog sudaranja religija, nacija, samo zbog svog geografskog položaja. Balkan karakterišu, dakle, ratovi koji se ponavljaju, ali posle svakog konflikta ovdašnje države nastavljaju dalje i stvara novu kulturu iz početka. To je dobra slika rezilijencije – objašnjava Sirilnik.

Naš sagovornik kaže da, i u takvim okolnostima, na ličnost pojedinaca utiče afektivno u njemu i razum. To afektivno podrazumeva da se osetimo bliskim sa nekim drugim čovekom i stvorimo zonu sigurnosti kroz taj odnos bliskosti. Razum, s druge strane, služi u takvim okolnostima da nam obezbedi priču kojom ćemo sebi objasniti traumu i patnju. Sirilnik kaže da ta priča mora ići ruku pod ruku sa pričom porodice i društva u kojem neko živi.

– Ukoliko uspemo da pokrenemo afektivno i razum kod žrtve, samim tim pokrećemo i proces rezilijencije – objašnjava Sirilnik.

O prevazilaženju trauma, naročitno ratnih i kod dece i kod odraslih, jedu od uloga mora voditi i država, odnosno društvo. Sirilnik kaže da su, nakon iskustava u radu sa decom koja su iskusila strahote, u Francuskoj i Južnoj Americi, primetili da kada se radi sa njima, ona zapravo kreću putem novog razvoja ličnosti.

– Ona ne nastavljaju svoj razvoj na traumama, već započinju sasvim novi. Tada smo uvideli da, kada deci damo priliku da se na neki način izraze, ona se vezuju za nas koji radimo sa njima. To vezivanje je prvi uslov da deca krenu dobrim putem ka rezilijenciji – smatra Sirilnik.

Nije, međutim, potrebno da negde bukte ratovi da bi deca bila ugrožena. U sličnoj situaciji mogu da se nađu i najmlađi koji žive u ekstremnoj bedi. Takva deca, svedoci smo takve pojave u Srbiji, često preuzimaju uloge odraslih, izgledaju preterano zrelo za svoje godine i retko se nasmeju. Postoji opasnost da takva deca nikada ne izrastu u funkcionalne osobe. Sirilnik kaže da je to moguće jer se dešava da deca u takvim uslovima preskaču čitave faze u razvoju.

– U državama koje su pretrpele ratove i gde, kao i ovde kod vas, postoji socijalna nestabilnost, primetili smo da deca prerano sazrevaju. Mi im se često divimo, ali to je potpuno pogrešno. Ona preskaču stepene razvoja i ulaze u neku vrstu dečje depresije, koja ako se ne prevaziđe, dete neće imati ni izbliza jednake šanse kao njegovi vršnjaci koji žive u pristojnim uslovima – objašnjava Sirilnik.

U knjizi „Autobiografija jednog strašila” Sirilnik je opisao iskustva rada s decom u Francuskoj i Južnoj Americi, koja su bila duboko traumatizovana iz različitih razloga. Za sebe kaže da je profesionalac, ali dodaje da oni koji žele da leče ljudsku psihu ponekad mogu žestoko da potpadnu pod uticaj tih nesrećnih priča. Uslov je, naravno, da se emotivno vežu za sudbinu nekog od dece.

– Ljudi koji pružaju psihološku pomoć ponekad dožive takozvano „sagorevanje”. U nekom trenutku počinju da osećaju iste efekte patnje i bola kroz koje prolazi njihov pacijent. Stoga, kada se radi, recimo, sa bivšim ratnicima, teško je odvojiti se od toga da osećaš isto što i žrtva sa kojom razgovaraš – objašnjava Sirilnik.

Na pitanje ima li preporuku za sve koji kroz teške životne okolnosti tragaju za srećom, naš sagovornik kaže da recept ne postoji, ali i da, s druge strane, zna da sreću sprečavaju emocionalna usamljenost, nedostatak razuma i osećaj sramote.

– Ako uspemo da izbegnemo da naš život bude zatrovan ovim pojavama i borimo se svakodnevno protiv njih, imamo šanse – poručuje Sirilnik.

Petar Klaić

Lekar, savetnik, naučnik, istraživač…

Boris Sirilnik je radio u bolnicama u Lionu, Parizu, Marseju, Dinjuu, Varu. Bio je savetnik u oblastima neurologije i psihijatrije u Opštinskom centru za medicinsku i socijalnu zaštitu u La Sen-sir-Meru, ataše za neurologiju, psihijatriju i elektro-encefalografiju u Bolnici u La Senu, Savetnik u oblasti etologije… Ima preko 200 objavljenih naučnih radova, član je 20 nacionalnih i međunarodnih naučnih društava, a napisao je i 17 knjiga. „O telu i duši” i „Autobiografija jednog strašila” prošle godine su objavljene u novosadskoj „Akademskoj knjizi”.

Pročitajte ceo tekst ovde.

Sorry, no attachments exist.